Verein Brucke/Udruženje Most
Looking forward to 25.10.2025
Author: Nino Naumov
Narodna biblioteka Bor, Srbija
Looking forward to 17-18.10.2025
Festival Evropske Književnosti, Zagreb
Looking forward to 04.09.2025
Literarisches Colloqium Berlin
Lookin forward to 7.08.2025
„Zašto Makedonci psuju na srpskom“: Najveća regionalna književnica bila je gošća Branka Rosića (VIDEO)
Rumena Bužarovska, najveća regionalna spisateljica, bila je gošća 19. epizode podkasta “Rosić i drugovi”. Britko i oštro, kao što i piše, Rumena govori o svom prvom romanu “Toni”, o muškarcima u književnosti, o jugonostalgiji, seksualnom zlostavljanju, hororu masovnog turizma, ućutkanim intelektualcima, studentskim protestima i generaciji koja više neće da ćuti.
“Jugoslaviju sam naknadno upoznala, čak nisam dobro govorila ni srpskohrvatski. Gledala sam Branka Kockicu, možda malo i seriju ‘Bolji život’, ali nismo mi bili baš ta tipična jugoslovenska porodica. Takođe, mnogi ljudi iz Makedonije obično imaju neke rođake u Srbiji, u Bosni, u Hrvatskoj, ali mi nismo imali. Moja majka je Grkinja, otac Makedonac i imali smo rođake u Americi i Grčkoj, ali ne i širom Jugoslavije. Tako da sam ja nekako upoznala Jugoslaviju nakon raspada, to jest sad, poslednjih godina. I danas živim u nekom postjugoslovenskom prostoru, pogotovo na književnom nivou…”, ispričala je Rumena.
Šta je uopšte nostalgija?
“Uvek se isto to govori. U svakoj državi je uvek ranije bilo bolje, ali često je to samo zato što su ljudi zapravo bili mlađi i bolje su se osećali. Bolje su izgledali i sad oni često mešaju politiku sa svojim izgledom i zdravljem. Svakako da postoji puno toga što je bilo dobro, ali ne mogu baš da na pravi način pričam o tome zato što mnoge stvari od te Jugoslavije nisam ni doživela. Mi smo imali onu sliku Tita u učionici, imali smo te pesme, tekstove, kao Tito nas stalno gleda bla, bla, bla… Nisam bila rođena kad je Tito umro i sećam se da sam osećala ljubomoru prema bratu koji je bio rođen dok je Tito bio živ. I onda sam sebe pokušavala da nateram da plačem gledajući neku knjigu o Titu koju smo imali u školi kao lektiru. Sedim, pokušavam da plačem. Sećam se te scene zato što sam imala sedam godina. Pustila sam jedva jednu suzu, nije mi to baš išlo.”
Sve podkaste „Velikih priča“ pogledajne na linku OVDE.
‘Kod Francuza i Engleza nećete vidjeti opsjednutost penisom kao kod nas na Balkanu. Mi smo njima divljaci, a oni su ‘kao‘ uljuđeni‘
Rumena Bužarovska u romanu “Toni” piše o muškarcu gubitniku, privilegiranom i razmaženom sinu koji živi u uvjerenju da je u bivšoj Jugoslaviji život bio bolji
On je mamin sin. Na 200 stranica Rumena Bužarovska razvija lik koji mi je mrzak, zapravo ga prezirem već od, doslovce, druge stranice romana. Čovjek u 50-ima, parazit koji kroz život meandrira tako što u svakoj fazi nađe ženu koju će materijalno i na razne druge načine iskorištavati, uz to i emocionalno zlostavljati.
Tko su te žene i kako su upale u to doznajemo tek sporadično. Glavni lik je Toni, čovjek koji se nakon svakog prekida veze vraća majci, jer sam ne umije ni jaje ispeći ni veš-mašinu uključiti. Adorira mizoginog pokojnog oca, a majka je u njegovim očima “hijena”, makar se pod njezine skute (u njezin stan) redovito sklanja, tamo čami i za vlastite neuspjehe optužuje druge.
Jedna od najboljih kratkopričašica u regiji, makedonska autorica Bužarovska, čije pri…
L’ironie de l’exil, selon l’autrice macédonienne Rumena Bužarovska
Radio France, France Culture, Le Book Club, Marie Richeux, 15.05.2025
«Je ne bouge pas d’ici» de Rumena Buzarovska, racines macédoniennes
Libération, France, portrait by Louis Seiller, 19.04.2025
Dans son nouveau recueil de nouvelles, l’écrivaine féministe de Macédoine du Nord poursuit sa satire de la famille et questionne les illusions de l’émigration.
Femme ou homme, aucun personnage des nouvelles de Rumena Buzarovska n’échappe à la complète mise à nu de ses défauts et de ses préjugés. Jalousie, lâcheté, arrogance…, la plume malicieuse de l’autrice macédonienne de 44 ans se délecte des petitesses d’âmes formatées par les contraintes sociales. «J’aime critiquer la société, et je déteste le sentimentalisme, sourit-elle, assise à un café de son quartier résidentiel de Skopje, quelques heures avant de s’envoler pour une tournée promotionnelle en Espagne. L’humour me permet de tuer ce sentimentalisme, et c’est également le meilleur moyen pour pointer la rigidité, le sexisme ou le racisme de quelqu’un.»
A la troisième ou à la première personne, les femmes quadras de la classe moyenne qui s’expriment majoritairement dans ses livres voient leurs émotions exposées sans filtre, âprement moquées, mais avec une bienveillance certaine. Désabusées, Vesna, Sofia ou Svetlana doutent, et elles s’épuisent à tenir leur rôle de mère, d’épouse ou de célibataire. Elles sont tout autant incapables que les hommes qui les entourent de dépasser le conformisme moderne et de communiquer avec l’autre. «C’est l’une des choses que je veux faire : humaniser les femmes et leurs défauts, et ne pas les juger plus ou moins durement que les hommes.» Cette aspiration ne surprend pas dans les Balkans.
Si elle est aujourd’hui l’une des écrivaines les plus en vue de la région, traduite dans plus d’une douzaine de langues, «Rumena» y est …
Estampas de Macedonia
Rumena Bužarovska retrata en “No voy a ninguna parte” a mujeres en busca de la autoestima perdida
Rumena Bužarovska, nacida en 1981 en la ciudad de Skopie, actual Macedonia, se dio a conocer en nuestro país en 2014 con la colección de relatos “Mi marido”, en la que ya hacía gala de una finísima ironía para poner de relieve las mentiras cotidianas de la convivencia familiar. En esta nueva compilación de historias no tan breves sigue en la misma línea, por eso la crítica la ha denominado “un ácido manual de supervivencia”. Bužarovska ha escrito también una novela, aún no traducida al español. Es profesora de Literatura en la Universidad Estatal de su país y trabaja en el reconocimiento de autoras literarias con el proyecto PeachPreach, continuación del movimiento MeToo; colabora con la prensa y la radio de manera regular y ha traducido varias novelas clásicas inglesas.
“No voy a ninguna parte” se articula en siete relatos. En todos ellos predomina la frustración de un personaje principal que ve fracasar sus expectativas, lo que sublima dejando “a lo largo de todo el camino un rastro” triste y desagradable. Ese rastro está formado por la acumulación de un vocabulario negativo que habla de degradación y despierta una intensa desazón al leer, la de la incertidumbre de en qué desastre va a terminar la historia.
Los olores personifican el estado de ánimo de estos personajes. El relato que da título al libro comienza directamente con un “olor a sofrito que inunda la habitación” y que se convierte en “nauseabundo”, para preludiar el guiso “insípido y grasiento” con que Riste identifica a su madre. Sin embargo, en “El florero”, es el olor “fresco” y “floral” de la amiga inglesa el que le recuerda a la protagonista las manos que la acariciaban “cuando era pequeña”. El olor que predomina en todo el libro, no obstante, es el olor acre de la sudoración nerviosa que sufren los personajes principales.
En “El florero” hay una imagen que metaforiza el sentir generalizado de la colección: mientras espera en la calle a su marido, la narradora, que acaba de comprar una caja de cerillas con el último dinero que les queda, va “encendiendo una a una las cerillas”, que deja caer a sus pies en cuanto se queman hasta la mitad. “Cuando llegó mi marido, yo estaba en el centro de lo que parecía una pequeña hoguera”, resume. No es sólo que ella no apure ya las posibilidades de cada cerilla, que se desespere al contemplar todas sus ilusiones quemadas inútil y definitivamente, sino que él no se da cuenta de su sufrimiento moral: “Ni siquiera había reparado en la pequeña hoguera que me rodeaba”.
Estos desencuentros del día a día acentúan el sentimiento de soledad “en compañía”, socavan la autoestima de las mujeres y las llevan a buscar calor en el alcohol y, con frecuencia, en el mutismo y la autoanestesia psicológica, hasta un punto en el que ya es “imposible quebrantar su impasibilidad y su desamparo”, escribe la autora en “No voy a ninguna parte”. Sin embargo, siempre hay una referencia a tiempos mejores, cuando ellas aún eran jóvenes ilusionadas y no se habían convertido en “gordas y deformadas, desaliñadas, serviciales, dóciles, lamentables”. Bužarovska da cumplida cuenta en sus relatos de las razones cotidianas de esos cambios.
Ofrece también un toque de esperanza al final de cada relato. En el último, Vesna, la protagonista, consigue recuperar su dañada autoestima a través de la música que la acompañaba en tiempos más felices. Enfrentada a una situación de tensión, para ella extrema, vomita literal y mentalmente todo lo que la condicionaba: el alcohol, el miedo, la frustración, el acoso y su propia degradación física. Así, tanto el relato como la colección concluyen con una nota positiva, abierta a la esperanza, con una Vesna que, aliviada y empoderada, marcha “con paso enérgico” a enfrentarse con su vida. El relato se titula, significativamente, “Ocho de marzo”.
https://www.lne.es/cultura/2025/04/17/estampas-macedonia-116462617.html
La Nueva España, review of No voy a ninguna parte
‘No voy a ninguna parte’, de Rumena Bužarovska: historias de desarraigados
Extraordinaria colección de relatos sobre exilios forzados por la falta de futuro en Macedonia, de la mano de la escritora y docente del país balcánico
Una de las mejores y más deslumbrantes, en cada uno de sus relatos sin excepción, cuentistas actuales, Rumena Bužarovska (Skopje, Macedonia, 1981) es autora de un estudio sobre el humor en la ficción corta, de cuatro colecciones de cuentos, de una novela reciente (‘Tony’) …